Pregled standarda za bezicnu mrezu

IEEE 802.11 je skup standarda za primenu bežicne lokalne mreže (WLAN) racunara za komunikaciju u 2.4, 3.6 i 5 GHz. Oni se uspostavljaju i održavaju od strane IEEE LAN / MAN standardnog komiteta (IEEE 802). Osnovna verzija standardnog IEEE 802.11 imala je naknadne izmene i dopune. Ovi standardi obezbeduju osnovu za bežicne mrežne proizvode koristeci Wi-Fi brend.

Istorija

802.11 tehnologija ima svoje korene iz 1985. donesenom odlukom americke Federalne komisije za komunikacije koja je objavila ISM opseg koji se mogao koristiti bez licence. 1991 NCR korporacija/AT&T (sada Alcatel- Lucent i LSI korporacija) izumili su 802.11 u Nieuvegein , Holandija. Pronalazaci su prvobitno namjenili da se tehnologija koristi u trgovinama. Prvi bežicni proizvodi su dovedeni na tržištu pod imenom WaveLAN sa sirovim podacima stopa 1 Mbit/s do 2 Mbit/s. Vic Hayes, koji je držao stolicu IEEE 802.11 10 godina, poznat je kao "otac Wi-Fi-a". On je ucestvovao u projektovanju pocetne 802.11b i 802.11a standarda u okviru IEEE. Godine 1999, Wi-Fi Alliance je formirana kao trgovacko udruženje da održi Wi-Fi robnu marku pod kojima se vecina proizvoda prodaje.

Standardi

802.11-1997

Originalna verzija standardnog IEEE 802.11 je pušten 1997 i razjasnjen je 1999, ali je danas zastareo. On je bio preciziran na dve bit net stope od 1 ili 2 megabita u sekundi ( Mbit/s), plus forward error correction code. Precizirano je bilo tri alternativna fizicka sloja tehnologije: Diffuse infrared operating (difuzno infracrvena operacija) na 1 Mbit/s, Frequency-hopping spread spectrum operating (ucestalost skakanja širi spektar) radom na 1 Mbit/s ili 2 Mbit/s, i Direct-sequence spread spectrum operating (direktni niz širi spektar) koji radi na 1 Mbit/s ili 2 Mbit/s. U poslednje dve radio tehnologije koriste se mikrotalasni prenosi preko Industrial Scientific Medical frekvencijskog opsega na 2,4 GHz. Neke ranije WLAN tehnologije koristile su niže frekvencije, kao što je US 900 MHz ISM opseg.


802.11a

802.11a standard koristi istu Data Link Layer protokol i frame format kao originalni standard, ali se OFDM zasnovan na air interface (fizicki sloj). Ona radi u 5 GHz opsegu sa maksimalnim neto podataka od 54 Mbit/s, plus korekcije greške koda, što daje realnu neto ostvarivu propusnu sredinu-20 Mbit/s .

Od 2.4 GHz se u velikoj meri koristi do tacke kada postane gužva , koristec´i relativno neiskorišceni 5 GHz, daje 802.11a znacajnu prednost. Medutim, ova visoka frekvencija takodje donosi manu: ukupan opseg 802.11a je manje nego 802.11b/g . U teoriji , 802.11a signali se apsorbuju mnogo lakše kada dodju u kontakt sa zidovima i drugim cvrstim predmetima u njihovom putu zbog njihovog manje talasne dužine i, kao rezultat toga , ne može da prodre koliko one 802.11b . U praksi , 802.11b obicno ima veci domet pri niskim brzinama (802.11b ce smanjiti brzinu do 5 Mbit/s ili cak 1 Mbit/s na niskim jacinama signala ).

802.11b

802.11b ima maksimalnu brzinu prenosa podataka od 11 Mbit/s i koristi istu medijsku metodu pristupa koja je definisana u originalnom standardu. 802.11b proizvodi su se pojavili na tržištu pocetkom 2000, pošto je 802.11 direktni produžetak modulacije tehnike koja je definisan u originalnom standardu. Dramatican porast produktivnosti 802.11b (u odnosu na originalni standard), zajedno sa istovremenim znatnim smanjenjem cena doveli su do brzog prihvatanja 802.11b kao definitivnu bežicnu LAN tehnologiju.

802.11b uredaji imaju smetnje od drugih proizvoda koje posluju u 2.4 GHz opsegu. Uredaji koje posluju u 2.4 GHz opsegu obuhvataju mikrotalasne peci, Bluetooth uredaje , bežicne telefone i neku amatersku radio opremu.

802.11g

U junu 2003, treci modulacioni standard je izbacen: 802.11g. Ovo radi na 2.4 GHz (kao 802.11b ), ali koristi isti OFDM kao 802.11a. Ona radi na maksimalnom fizickom stopi sloja bit od 54 Mbit/s ekskluzivnom forward error correction codes ili oko 22 Mbit/s sto je prosjek.

Tada predloženi 802.11g standard je brzo usvojen od strane potrošaca, zbog želje za vecim stopama prenosa podataka, kao i za smanjenje proizvodnih troškova. Do leta 2003, vecina dual-band 802.11a/b proizvoda postali su dual-band/tri-mode, podržavajuci a i b/g u jednom mobilnom adapteru ili u pristupnoj tacki.

Kao 802.11b , 802.11g uredjaji imaju smetnje od drugih proizvoda koje posluju u 2.4 GHz opsegu, kao naprimer bezicna tastatura.

802.11n

802.11n je dopuna koja poboljšava prethodni 802.11 standard dodavanjem više ulaza za više izlaznih antena (MIMO). 802.11n radi na oba od 2.4 GHz opsega i koristi manje 5 GHz opsege. Ona radi na maksimalnom neto podataku od 54 Mbit/s do 600 Mbit/s. IEEE je odobrio dopunu i on je objavljen u oktobru 2009. Pre konacnog potvrdjivanja, preduzeca su vec odlazila na 802.11n mreže na osnovu sertifikacije Wi-Fi Alijanse proizvoda.

802.11ac

IEEE 802.11ac je standardan u razvoju koji ce obezbediti visoku propusnost u 5 GHz opsega. Ova specifikacija ce omoguciti multi-stanice WLAN protoka od najmanje 1 GB/s i maksimalnu jedan link propusnost od barem 500 Mbit/s, koristeci širi opseg RF (80 ili 160 MHz), više streamova (do 8), i visoke gustine modulacija (do 256 QAM ).

802.11ad

IEEE 802.11ad  "WiGig" je novi predloženi standard koji vec ima veliki podsticaj od proizvodaca hardvera. Dana 24. jula 2012 Marvell i Wilociti najavili su novo partnerstvo da donesu novo tri-band Wi-Fi rešenje za tržište. Koristeci 2.4 GHz, 5 GHz i 60 GHz, novi standard može da postigne maksimalnu, teorijsku, propusnu moc do 7Gbit/s. Ovaj standard se ocekuje da ce doci na tržište negde pocetkom 2014.